Opis
Kao idealista, Krleža priželjkuje idealnu formu društvenog uređenja. Međutim, romanom „Na rubu pameti“, Krleža uzmiče pred idealom, priznajući da forma ne podrazumeva suštinu. Forma zapravo samo duguje suštini, a ona truli u samom jezgru, oformljenom iz morala nekog Domaćinskog.
„Godinama sam živio sam u našem smrdljivom zverinjaku gotovo gluhonijem, pritajen i povučen u sebe kao puž i pravi puzavac. I godinama razmišljao o gluposti ljudskoj, osećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija čudna, mračna, unutrašnja snaga, koje ljude smeta kod svake kretnje, koja ljudima nikako ne da da prežive potpuno i neposredno, jedna opasna snaga zapravo, koja ljude truje i rastvara; ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: ´Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, glupost se vuče za njim kao sjenka!˝ Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonožca ponovo vrati svojim četvoronožnim rođacima u prirodi. Glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu sila teže ne da da leti.“…
